Sara Krneta - Jedini ženski civilni pilot u Srbiji

---

„Šta god da se dešava, pilot mora uvek da bude smiren” – tako mi govori moj tata, vojni pilot. Za ovaj posao je potrebno veliko predznanje i zbog toga mora mnogo da se uči, jer biti pilot helikoptera uopšte nije laka stvar; potrebna je stopostotna koncentracija, a svaki pokret mora da bude kontrolisan i promišljen. Tata me je nekada usred noći budio i ispitivao teoriju koju svaki pilot mora da zna u svakom momentu. Dešavalo se da tako dođe kući kasno iz dežurstva i u pola noći izvadi test i kaže: „Hajde da radimo.”

Stvar koju ponosno ističem je baš to što je on bio glavni faktor za sve to što sam ja danas. Često letim zajedno s njim. Kad sam ja na svom letu, a on na svom, onda se čujemo tako dok smo u vazduhu i on me uvek pozdravi, kaže: „Pozdrav za tatinu ćerku!”. Tad mi bude puno srce. Prvi put sam letela helikopterom kada sam imala osam meseci, odrastala sam s pilotskim pričama i nesvesno sve upijala. Čak je i moj Deda Mraz izlazio iz helikoptera. Ljudima je to „wow”, ali meni je to oduvek bilo skroz prirodno okruženje. Stalno pričam da je to zanat kao i svaki drugi. Pilot koji uđe u helikopter, poleti, ode negde, vrati se, sleti. Njemu je to svakodnevica, kao što je obućaru to da pravi cipele svaki dan.

Već sa 17 godina sam naučila da letim, najpre avionom, eto, ispostavilo se da sam prvo naučila da pilotiram avionom, pa tek onda da vozim auto, a helikopter je došao na kraju. Trenutno sam jedini ženski civilni pilot helikoptera, ali još uvek ne prevozim putnike sama ‒ letim za sebe, instruktor sam teorijske obuke, stalno se usavršavam i skupljam nalete koji su potrebni za profesionalnog pilota i instruktora u vazduhu. Najlepše je što kada dođem na posao, nikad ne znam gde ću da završim. Da li ću ceo dan raditi kancelarijski posao ili će doći moj tata i reći: „E, ulazi u helikopter, idemo za Crnu Goru” – to nikad ne znam. Meni ta dinamika daje snagu, volim to, više me iscrpljuje da sedim ceo dan i gledam u računar.

Cilj svakog pilota je da radi tzv. search & rescue – traganje i spasavanje prilikom neke nesreće. To je dosta nezahvalan posao jer kad dođe do takvih situacija, uglavnom bude i loše vreme, npr. kad je požar, bude i dima. Takođe, medicinski transport je svakome veliki san jer se tek tada pokaže prava svrha pilota – spasavanje nečijih života. Smatram da sam dosta toga postigla sa svojih 26 godina, ali se ne zaustavljam. Želim da napravim nešto što će sutra da ostane, da bude društveno korisno, da ostavi trag.

Drago mi je da je letenje helikopterom, koje se smatra luksuzom, postalo dostupno ljudima koji nikad u životu nisu mogli da zamisle da će leteti, a sada su bogatiji za neko novo iskustvo. Ipak, ono što me čini posebno ponosnom je to što mogu u važnim momentima da pomognem nekome kada je jako potrebno. Recimo, kada su bile poplave 2014. godine, ja sam tad operisala koleno i bila na štakama, ali sam sve vreme bila na helidromu.

Možda nisam mogla da budem u helikopteru, ali sam pomagala – pakovali smo neophodne stvari za pomoć, bili konstantno na telefonu i znali raspored helikoptera koji su bili svuda po Srbiji, organizovali sve. To je možda bio presudan momenat kada sam shvatila da želim time da se bavim – kada vidite ljude koji izlaze iz helikoptera, grle me,a mnogi se i dan-danas javljaju i zahvaljuju jer smo im tada pomogli i spasili ih – to je neverovatan osećaj i prava vrednost, znati da si nekome pomogao na takav način. ’’