Nikola Cvejin - Izumitelj i naučnik

---

’’Moj početak može da se zahvali bombardovanju – tad se nije išlo u zabaviše, ja nisam imao šta da radim, roditelji su bili na poslu, pa sam našao neki stari radio, delove i to je bila jedina zabava. Nema neke dublje priče, tako sam krenuo: nemaš pare za nove igračke, ali imaš gomilu stvari da napraviš igračku. Mislim da je prva stvar zapravo bio neki robot, sa nekim propelerom....

Verovali ili ne, nisam siguran koliko patenata zapravo imam – zvanično sam patentirao 6,7...možda i 10 stvari, a onda je birokratija sa Zavodom za patente bila prekomplikovana, uvek je falio jedan papir i odlučio sam da više ništa i ne patentiram. Siguran sam da su patentirani daljinski za kontrolisanje robota za prskanje otrovnih hemikalija, robot za čišćenje ulica, električni uređaj za duborez i obradu materijala, mašina za pranje voća i povrća, BipBot robot namenjen deci koji ima mogućnost programiranja pomoću zvuka i poslednji izum je električno dleto, koji ide zajedno sa električnim uređajem za duborez...Posle toga sam uradio još mnogo stvari, ali sam počeo da ih delim za džabe – apsolutno mi je svejedno da li će ih neko preuzeti.

Ograničen sam tehnologijom koju mogu da posedujem, vremenom koje mogu da posvetim, ranije sam bio ograničen i finansijski i prosto, ako se nekome svidi ono što ja radim, a ima mogućnosti i misli da to može da unapredi kako bi nekome pomogao – uzmi, čoveče, slobodno, i radi do mile volje!

Osnova znanja je da se deli i širi. Stvari koje pravim su stvorene sa idejom da nekome pomognu, a možda neko ima mnogo više vremena od mene i možda ima radionicu koja je baš za to – bilo bi glupo da sprečavam nekoga ko to može da iznese i bolje od mene. Svaki božji dan moram da objašnjavam – ljudi nekad misle da sam poludeo – a ustvari je jednostavno. Imam izražen i jasan stav o patriotizmu, ne da rušim, palim ili da se bijem, ali državu ne predstavlja politika, već svi mi i naš rad i ono što možemo da doprinesemo. Ne treba da mrzim sve ono što je naše zbog nekolicine: to je kao kad bih mrzeo celu svoju porodicu, zbog toga što, na primer, u njoj imam i jednog ludog ujaka. Imao sam ponude, naročito kad sam se bavio vojnom tehnologijom, mogao sam da imam sve obezbeđeno, ali da na neki način prepišem svoj život toj državi na 50 godina. Ne mogu da odem, ne želim da odem negde gde ću imati 30 puta veću platu, ali neću imati svoju slobodu.

I na kraju, čemu sve to? Ja ne mogu da se žalim ni na šta konkretno, ni na svoja primanja, imam koliko mi treba. Ovde funkcionišu drugačija pravila – svuda na strani imaju toliko strog sistem rada, drugačije ljude, meni sve to brzo prestaje da bude zabavno. Naš nekonvencionalni način razmišljanja je velika stvar, jer samo kod nas sam video da su ljudi od fiće napravili traktore. Na kraju krajeva...ako mi koji nešto možemo da promenimo odemo – ko će da nam ostane? Imam mnogo ideja i planova, jednom ću otvoriti i svoju firmu: volim bicikle, volim da pomažem ljudima, sve ću to ukombinovati nekako i ideja je da to što napravim izvozim napolje.

A imam i ideje o konstruisanju medicinske opreme, jer je to sve jako skupo kod nas, a ne mora da bude. Najponosniji sam na svoju porodicu: Iako nisu uvek bili načisto sa time šta ja radim, zašto bih dotrčavao iz škole, bacio stvari i sklapao skalamerije po ceo dan, onda spavao malo, pa sutra opet, uvek su me podržavali u svim mojim glupostima.

Kad sam bio dosta mlađi, uspeo sam zamalo da se raznesem svojim eksperimentima, tad je uvedeno pravilo – strogo mi je zabranjeno da radim u kući. Ipak, sve to prođe, imaju mnogo strpljenja i uvek su tu za mene.’’